– Srbija, Hrvatska, BiH, Crna Gora, Severna Makedonija –
„Drugi svetski rat je možda završen, ali Prvi svetski rat nije” (Ivan Krastev)
Region Zapadnog Balkana, uključujući i Hrvatsku, postigao je zavidno stanje stabilnosti i bezbednosti u odnosu na raniji period, a posebno u odnosu na poslednju deceniju prošlog veka. Poslednji oružani sukob na Balkanu, internog karaktera i manjeg obima (pobuna) desio se u Severnoj Makedoniji 2001. godine. Većina zemalja regiona obuhvaćena je različitim institucionalnim oblicima regionalne saradnje u oblastima bezbednosti i odbrane (SELEC 1999, Jadranska povelja 2003, RACVIAC 2010. i sl.). U periodu 2009–2017. u NATO su se uključile Hrvatska (2009), kao i Crna Gora i Albanija (2017), dok će Severna Makedonija postati članica ove organizacije verovatno do kraja ove godine (Protokol o pristupanju potpisan je u februaru 2019). Ulaskom Makedonije u NATO, izvan ove vojne odbrambene organizacije ostaće samo Srbija i BiH. S druge strane, ne može se reći da je region Zapadnog Balkana prevazišao podele i duhove prošlosti i da je ostvarena potpuna i dugoročna stabilnost.
Pitanja bezbednosti i odbrane obuhvataju široku oblast i dotiču različite teme, od kojih zavisi stabilnost i održivost pojedinih država. Očuvanje bezbednosti države i društva je po definiciji uvek otvoreno pitanje, a bezbednosni rizici nikada ne mogu biti sasvim eliminisani. To se posebno odnosi na region u kome nije do kraja sprovedena puna stabilizacija nakon nasilnog i krvavog raspada Jugoslavije, imajući u vidu nerešena pitanja funkcionisanja pojedinih država (BiH, kao i Severna Makedonija), otvoreno pitanje statusa Kosova, granična pitanja, kao i druge teme povezane sa postkonfliktnim pitanjima. Poseban značaj ima pitanje korišćenja i potencijala različitih resursa na stanje bezbednosti (kretanje i rast/pad stanovništva, energetika, voda, klima i sl.). Na ova pitanja dodaju se i različiti rizici povezani sa evolucijom bezbednosnog stanja unutar posmatranih država (izgradnja administracije, slabost i neizgrađenost državnih struktura, problem organizovanog kriminala, organizacija i funkcionisanje bezbednosnog sektora, korupcija, ekonomsko i socijalno stanje društva, manjinska pitanja, pitanje legitimiteta političkih struktura uključujući jačanje „stabilokratije” i drugo), ili širi međunarodni i geopolitički aspekti koji utiču na bezbednost regiona (nove međunarodne pretnje i rizici, uključujući hibridne pretnje, krize u okruženju i njihovi efekti na region, poput migracija i sl., dinamika evropske integracije, transatlantski odnosi, uticaj spoljnih sila – Rusije, Kine, Turske i dr.).
Između ostalog, bezbednosnu situaciju pojedinih zemalja regiona uslovljavaju sledeće unutrašnje slabosti:
– nepotpuno izgrađena država, opterećena nerešenim statusnim ili institucionalnim pitanjima, uključujući pitanja legitimiteta vlasti i demokratičnosti institucija (BH, SM, KiM);
– demografska i migrantska pitanja (smanjenje stanovništva, iseljavanje i nizak natalitet, regionalne demografske nejednakosti, nelegalne migracije);
– opasnost od terorizma, tj. pitanje radikalnih islamskih pojedinaca i grupa (Albanija, Severna Makedonija, KiM, BiH, Srbija – Sandžak/Raška oblast);
– organizovani kriminal i korupcija;
– nepostojanje dovoljno jasne i čvrste evropske perspektive – procesa integracija.
Između pojedinih pitanja bezbednosti koja utiču na politike posmatranih zemalja postoji određena međuzavisnost i uzajamnost, posebno kad je reč o regulisanju granica, kontroli migracija, ulaganjima u odbranu i naoružanje i drugo. Mnoga pitanja i rešenja u pojedinim zemljama koja se odnose na bezbednost, imaju povratno ili direktno dejstvo na slične teme u susednim državama. Sve to dodatno utiče na ukupnu atmosferu i stanje odnosa u regionu, kao i na njegovu potencijalnu evoluciju.
Cilj ove analize je da se ukaže na pitanja bezbednosnog karaktera koja su od međusobnog uticaja, odnosno na pitanja koja utiču na interno stanje i međususedske odnose posmatranih zemalja.
U prvom delu rada, osvrnućemo se na pojedinačne strategije nacionalne bezbednosti (SNB) i srodna dokumenta pomenutih zemalja (strategije odbrane, revizije odbrambene politike i sl.), putem kojih se mogu identifikovati osnovna bezbednosna pitanja u regionu, viđena iz perspektive pojedinih zemalja. U prvom redu istražićemo teme identifikovane u SNB koje se eksplicitno odnose na sam region i međususedske odnose. Razmotrićemo takođe i pitanja razvoja sektora odbrane i oružanih snaga u pojedinim zemljama, njihove potencijale i ograničenja i to iz ugla međusobnih odnosa.
Ovaj pregled bi u širem smislu trebalo da ukaže i na osnovne elemente otpornosti (stabilnosti), odnosno slabosti bezbednosne situacije u regionu Zapadnog Balkana. Prvo pitanje u ovom kontekstu tiče se odnosa bezbednosti i resursa u regionu (stanovništvo, energetika, voda, klima).
U nastavku, u kontekstu regionalne analize posebno će se posvetiti pažnja institucionalnim aspektima bezbednosti pojedinih zemalja, to jest procesu integrisanja zemalja regiona u međunarodne bezbednosne organizacije. Cilj je identifikovanje puteva za realizaciju bezbednosne zajednice u regionu.
U narednom poglavlju ćemo prikazati potencijalnu bezbednosnu dinamiku regiona, posebno imajući u vidu moguće (unutrašnje i spoljne) izazove i pretnje za države regiona, opet u kontekstu njihovih uzajamnih odnosa (interplay).
U poslednjem poglavlju osvrnućemo se na različite moguće scenarije razvoja bezbednosne situacije u regionu (hipoteze), u kontekstu međusobne povezanosti i isprepletenosti politike bezbednosti i međususedskih odnosa.
1. Strategije nacionalne bezbednosti Srbije i drugih zemalja susedstva kao indikatori regionalne uzajamnosti u oblasti bezbednosti
U ovom poglavlju nećemo se baviti svim elementima strategija nacionalne bezbednosti ili drugih normativnih dokumenata koji su deo normativnog sistema bezbednosti Srbije i drugih zemalja regiona. Cilj je da se u navedenim dokumentima identifikuju samo oni delovi i teme koje se odnose na regionalnu bezbednost, odnosno na susedske odnose koji utiču na bezbednost.
U Strategiji nacionalne bezbednosti Republike Srbije (oktobar 2009), odnosno u novom predlogu Strategije nacionalne bezbednosti (21. avgust 2019) ističe se da su rizici od rata u regionu „smanjeni ali nisu sasvim eliminisani”. Kao pozitivni aspekti koji utiču na stabilizaciju regiona istaknuti su opredeljenje za demokratiju, spremnost na dijalog i saradnju, kao i usmerenost svih zemalja regiona ka integraciji u EU.
Kao pitanja koja mogu negativno da utiču na stabilnost regiona navode se etničko i versko udaljavanje, različita tumačenja i pokušaji revizije istorije, separatističke težnje, etnički, verski i politički ekstremizam, ekonomski i socijalni problemi, migracije, organizovani kriminal, nedovoljna izgrađenost državnih institucija i elementarne nepogode.
Ako suzimo različite opšte i specifične izazove (koji se više puta ponavljaju u tekstu strategije) na one koji se u prvom redu tiču regionalnih odnosa i nacionalne bezbednosti, možemo identifikovati sledeća ključna pitanja koja su od značaja za uzajamne političko-bezbednosne odnose:
– separatističke težnje u regionu (jednostrano proglašena nezavisnost Kosova),
– pokušaji revizije Dejtonskog sporazuma,
– pokušaj stvaranja „Velike Albanije”,
– etnički i verski ekstremizam, uključujući opasnost od terorizma i radikalnog islamskog ekstremizma u regionu, povezanog sa situacijom na Bliskom istoku,
– masovne ilegalne migracije,
– nedovršen proces razgraničenja država bivše SFRJ.
Osim navedenog, u proučavanju regionalne međuzavisnosti posebno je značajna činjenica da se u Nacionalnoj strategiji Republike Srbije kao njen nacionalni interes identifikuje i pitanje „očuvanja, postojanja i zaštite srpskog naroda”, ma gde on živi, kao i pitanje nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta. Pri tome se uz Republiku Srbiju eksplicitno navodi i Republika Srpska. Na drugom mestu se ističe da se „ugrožavanje bezbednosti Republike Srbije i srpskog naroda, ma gde on živi” smatra ugrožavanjem nacionalnih interesa Srbije.
I u Strategiji nacionalne sigurnosti Republike Hrvatske iz 2017. godine mogu se identifikovati brojna pitanja koja tretiraju temu nacionalne bezbednosti, vodeći računa o regionalnim aspektima ili efektima koji su u vezi i sa susednim državama. Tako se ističe da je „sigurnosna situacija u našem jugoistočnom susjedstvu krhka, što se odražava i na hrvatske interese”. Navodi se da „hrvatsko susjedstvo pokazuje trendove jačanja netolerancije, radikalizma i ekstremizma, posebice islamskog radikalizma”. Hrvatska nacionalna Strategija kao bezbednosni problem identifikuje i „difamacijsku kampanju usmjerenu protiv Republike Hrvatske sa svim obilježjima hibridnog i specijalnog djelovanja”, koja postoji „u nekim državama”. Između ostalog, ističu se i nerešena pogranična pitanja, koja mogu uticati na kontrolu granice RH i nadzor državnog područja.
U strateške ciljeve RH svrstava se „osiguranje opstanka, zaštita identiteta i političkog subjektiviteta hrvatskog naroda kao konstitutivnog u BiH, zaštita i potpora Hrvatima u drugim državama i iseljeništvu”. U tom smislu, čitav jedan odeljak Strategije nacionalne sigurnosti RH odnosi se na „nacionalni identitet, međunarodni ugled i utjecaj RH”, što je postavljeno kao strateški cilj zemlje. U tom okviru se, između ostalog, navodi i potreba „promicanja znanstveno utemeljene istine o domovinskom ratu”, kao i događaja iz hrvatske istorije „uključujući i povijest odnosa s drugim narodima i državama”, te da će se RH „sustavno suprotstavljati pokušajima difamacije hrvatskog naroda i RH”. U nacionalne ciljeve se u ovom okviru ubrajaju i „pronalaženje i identificiranje osoba nestalih tijekom Domovinskog rata”, kao i procesiranje počinitelja ratnih zločina. U istom smislu, ali još detaljnije, navode se i „dan sjećanja na žrtve Vukovara i Škabrnje”, odnosno sećanje „na sve žrtve pale zaHrvatsku”. Temi „Hrvati izvan Republike Hrvatske” posvećeno je posebno poglavlje, u kontekstu realizacije strateških ciljeva RH. S druge strane, u Strategiji nacionalne sigurnosti RH zaštita položaja nehrvatskih manjina u Hrvatskoj se prilikom razmatranja nacionalne sigurnosti ne pominje (za razliku od Strategije RS, koja i zaštitu nesrpskih manjina u Srbiji obuhvata kao deo nacionalnih interesa).
U celini, može se konstatovati da su u Strategiji nacionalne sigurnosti RH iz 2017. još opširnije i detaljnije nego u tekstu Nacionalne strategije Republike Srbije istaknute teme zaštite pripadnika sopstvene nacije (kako u zemlji, tako i u inostranstvu), nacionalnog identiteta i pitanja interpretacije sukoba s kraja prošlog veka kao teme od nacionalnog interesa i strateškog značaja za zemlju. Svedoci smo činjenice da se tokom poslednjih godina tema (re)interpretacije bliže (ali i one dalje) prošlosti (II svetski rat i uloga pojedinih političkih pokreta i formacija u ratu, međuetnički odnosi tokom rata, tema genocida i uloga koncentracionih logora u NDH i sl.) pretvorila u dnevnopolitičko pitanje, koje je značajno opteretilo odnose kako između Srbije i Hrvatske, tako i one unutrašnje u BiH. Ako to imamo u vidu, jasno je da ovoliki značaj dat identitetskim i istorijskim temama u nacionalnoj strategiji Hrvatske, iako je neprirodan, ipak dobro objašnjava sadašnju situaciju.
Crna Gora je usvojila Strategiju nacionalne bezbjednosti2008. godine, a 2018. godine donet je tekst nove strategije. Iako je crnogorska strategija kraća i lapidarnija od strategija Srbije i Hrvatske, i u njoj se može naći kratak osvrt na regionalnu situaciju, kao i neke teme koje mogu da impliciraju regionalnu saradnju i izazove. Tako se u strategijske interese Crne Gore (predlog nove Strategije) svrstavaju i pitanja kao što su „promovisanje politike dobrosusjedskih odnosa i saradnje na regionalnom i globalnom nivou”, kao i „zaštita tradicije, kulture, jezika, nacionalnog identiteta i običaja”, bez preciziranja o kojim je kulturama, jezicima ili nacionalnim običajima reč. U osvrtu na regionalni kontekst, u novom Nacrtu strategije ističe se da je „region još uvijek opterećen događajima iz prošlosti i neriješenim problemima, što može prouzrokovati destabilizaciju na pojedinim područjima”. Iako se ističe da je „opasnost od direktne vojne prijetnje Crnoj Gori danas znatno smanjena iako se ne može isključiti”, posebno se ukazuje na mogućnost uticaja vanregionalnih aktera sa ciljem „spriječavanja evroatlantskog i evropskog puta zemalja regiona”, a nisu isključene ni konkretne akcije „hibridnog karaktera”. S druge strane, u Strategiji se ne elaboriraju posebno pitanja identitetskog karaktera (poput odbrana nacije ili manjina), kako je to slučaj u strategijama Srbije i Hrvatske.
U slučaju Severne Makedonije (Strategija nacionalne bezbednosti iz 2008, Strategija nacionalne odbrane 2009) kao nacionalni interes navodi se „promovisanje multietničke demokratije i multietničkih odnosa”, što je razumljivo imajući u vidu etnički sastav zemlje i odnose između etničkih Makedonaca i Albanaca (koji prema nekim procenama čine između 1/5 i 1/4 stanovništva, ali predstavljaju većinu u jednom broju opština na zapadu Makedonije). S druge strane, u makedonskom strateškom dokumentu ukazuje se na izazov „ekstremnog nacionalizma, rasne i verske netolerancije”. Najzad, u ovom dokumentu se govori i o „rizicima i opasnostima” koje bi proizašle iz regionalnih „nacionalnih, verskih, velikodržavnih i teritorijalnih sukoba”. U Strategiji odbrane Republike Makedonije (2009) ističe se da je jedan od važnih nacionalnih interesa unapređenje saradnje sa susedima i da su mir, saradnja, ekonomski i demokratski razvoj bitni za napredak regiona, ali i RM. Među opasnosti po RM se ističe i mogućnost „regionalnih kriza i konflikata”, ekstremizam i nacionalizam na regionalnom nivou, etnička i verska netrpeljivost.
Slično tome, u strateškim dokumentima usvojenim u BiH (Politika bezbednosti BiH iz 2006. i Odbrambena strategija iz 2009) ukazuje se da vojni sukobi u regionu mogu proizaći iz pokušaja borbe za „secesiju, autonomiju i nezavisnost pojedinih etničkih grupa”.
Najzad, treba ukazati na Strategiju nacionalne bezbednosti Albanije (2004), imajući u vidu da se u njoj kao jedan od (srednjoročnih i dugoročnih) bezbednosnih ciljeva navodi „albansko nacionalno pitanje”, koje će se realizovati putem „evroatlantske” i „evropske” integracije zemalja regiona, uključujući i „rešenja” koja će garantovati međunarodna zajednica.
U celini, možemo navesti da su u nacionalnim strategijama bezbednosti, kao i u pratećim dokumentima uz strategije (strategije odbrane, revizije strateških odbrambenih dokumenata i sl.) između ostalog identifikovane sledeće opasnosti regionalnog ili globalnog karaktera:
- mogućnost vojnog sukoba (mala verovatnoća),
- nerešena pitanja nasleđena iz skorašnjih sukoba,
- identitetska pitanja (tumačenje prošlosti, tretman manjina, zaštita sopstvene etničke grupe u susedstvu),
- ekstremizam i netolerancija spoljnog porekla (uglavnom islamski radikalizam i verska ili etnička netolerancija),
- organizovani kriminal,
- terorizam.
Analiza tekućih bilateralnih odnosa, posebno kada su u pitanju odnosi Srbije i Hrvatske, međuentitetski i međuetnički odnosi unutar BiH, kao i odnosi između „srpskog” i „albanskog” faktora u širem smislu (Srbija–Albanija, status Kosova i odnosi Beograd–Priština, stanje u dijalogu, najava ujedinjenja Albanije i Kosova, albansko potenciranje pitanja položaja Albanaca u širem prostoru itd.) ukazuje na činjenicu da su etnička i identitetska pitanja i dalje dominantna u političkom narativu i da znatno utiču kako na internu političku situaciju, tako i na bilateralne odnose posmatranih zemalja, uključujući i pitanje bezbednosti. U tom smislu, ova pitanja se mogu identifikovati i kao jedan od elemenata „isprepletenosti i uzajamnosti“ (political interplay) u kontekstu ocene bezbednosne evolucije u regionu.
PREGLED REGIONALNIH PRETNJI I PROBLEMA NA OSNOVU STRATEŠKIH DOKUMENATA ZEMALJA REGIONA
